Roditelj koji se odlučio za permisivno vaspitanje dece uspostavlja „drugarski“odnos koji detetu sve  dozvoljava. Takav roditelj nije u stanju  da detetu nešto zabrani, ili da dete natera  da uradi nešto što ne želi. Ako i pokuša tako nešto, brzo će početi da ga izjeda osećaj krivice. Popuštajući roditelj strepi da će dete tako doživeti traumu. Služi se beskrajnim objašnjavanjem, veruje da će dete to razumeti i da će samo od sebe promeniti ponašanje. A neće! Deca se ne rađaju vaspitana, deca postaju vaspitana-potrebno je da roditelj obavlja roditeljske dužnosti tako što detetu uvodi dužnosti, disciplinuje ga i postavlja mu granice.

Ovakvi roditelji  su nemoćni roditelji. Koriste popuštajuće i razmažujuće  vaspitanje dece. Oni se plaše da će dete prestati da ih voli ako ga budu ispravno disciplinovali, i zato to i ne pokušavaju. Nema kazne, nema zabrane. Sve je dozvoljeno u permisivnom vaspitnom stilu.To je vladavina deteta u porodici. Roditelj ne gradi svoj autoritet, sve odluke su prepuštene detetu i porodica živi onako kako nezrelo dete odlučuje, iako nema kapacitet za donošenje zrelih odluka.

Permisivno vaspitanje dece dovodi do  „sindroma razmaženog deteta“- permisivni roditelj je uspeo da odneguje dete koje ne ume da upravlja sobom, ne ume da reguliše emocije, odnegovao je impulsivnu, preku i naglu decu, decu bez radnih navika, decu koja ako im se ne ispuni želja, postaju buntovna, prkosna, nemaju empatiju i sklona su antisocijalnim ponašanjima.

Takva deca ne žele da odrastu i prihvate odgovornost za vlastiti život, ostaju sa roditeljima koji ih izdržavaju, ne uspevaju da stvore dublje emotivne veze sa partnerima…Postaju nesrećni ljudi!

Dakle, permisivni stil vaspitavanja dece ne preporučujemo, jer pružanje samo ljubavi bez disciplinovanja vidite do čega dovede.

Želite li to svojoj deci? Ako želite, samo napred, a ako pak ne želite, onda je vreme da sa stručnjakom raspetljate ono što se zapetljalo u Vašem vaspitnom stilu.